Сестринство манастира коначно је дочекало да отпочну радови на облагању бетонског зида каменом, за шта смо пре неколико месеци донирали 844.000 динара.

Услед веома лоше ситуације на северу Космета отежано се изводе сви грађевински радови, тако да више не можемо да проценимо када ће облагање бити у потпуности завршено.

Породици Алексић Сретка из Миске Главе код Приједора замијенили смо вањску столарију у износу од 2.590 КМ. Алексић Сретко је РВИ и борац прве категорије, током читавог рата био је припадник 43. моторизоване бригаде. Борио се на подручју Градачца, Влашића и Добоја.

Симић Драган (1975) из Кисељака код Зворника коме смо помагали 2021.године, још увијек је незапослен и ради за дневницу како би издржавао супругу и шесторо дjeцe. Супруга је такође незапослена.У рату је Драган учествовао као малољетник и био рањаван два пута, оба пута на Зворничком ратишту. Драган има шесторо дјеце од 2003. до 2019. годишта, од којих троје иде у школу. Такође има и близанце који су 2019. годиште. Он још није успио да добије ни инвалиднину, а жена тренутно покушава да добије пензију за четворо или више дјеце. Организација СЗС им је већ помагала 2019. године. Радили су им унутрашње радове у кући.

Нисмо хтели раније да се оглашавамо јер смо чекали да почну радови на кући породице Станковић из Косовске Митровице, за коју смо заједнички прикупљали новац и успели да им прикупимо скоро 20.000 евра. Чекали смо да сви уплате новац, чекали смо да се реши администрација око куће у коју породица Станковић треба да се усели, и дочекали смо!

Тамо живе Дарко, Јулија, Стефан, Теодор, Ксенија, Душан, Марија, Анастасија и Софија. Деветочлана породица Станковић из Косовске Митровице коју издржава глава породице, вероучитељ Дарко Станковић. Дарко и Јулија су млади родитељи седморо деце и надају се да ће и даље ширити породицу. На препоруку косовских манастира и многих других појединаца одлучили смо да помогнемо ову породицу.

Живе у малом стану у Сувом Долу, општина Косовска Митровица. Стан су добили на коришћење, али он има свега педесетак квадрата, а њих је деветоро. Посетили смо их пре неколико месеци. Старија деца бранила су млађој да једу и пију оно што је било намењено за нас госте, објашњавајући нам да иначе воде рачуна, јер ипак када једно дете добије чашу сока, треба сипати и осталој деци и тако за све друго. Ово не причамо како бисмо код неког изазвали тугу или сажаљење, ово је пример једне породице која очигледно не живи само од сока и чоколаде, јер сок и чоколада не хране ничији дух или душу. Слично као породица Шарић, ово је пример породице коју не треба жалити и не треба им помоћи зато што живе у беди, ово је породица коју треба мало подстаћида наставе да дају пример свима нама како треба да се живи.