Народ је протеран, расељен, остало је свега пар десетина Срба да чува овај континуитет али они су нам драгоценији од било чега. Призренска богословија са професорима и ученицима, свештеници са породицама и преостали Срби, иако у малом броју, представљају велико светило нашем народу и подгревају наду за будућност. Зато су нам још чудније и нејасније речи оних који се мире са некаквим разграничењима. Значи да има међу нама Србима оних који су толико "прагматични" да разумеју ствари толико "дубоко" да би поклонили један Призрен, да бисмо наводно живели у некаквом миру?! Као прво, човек треба најпре да живи у миру са својом савешћу и са Богом, а онда је лепо да буде у миру и са суседима. Ми ако бисмо поклонили Призрен, објавили бисмо рат прецима који су га крвљу натапали и чије би нас проклетство брзо сустигло. А затим, ако је то уопште после и важно, чекали би нас сукоби и са онима којима не би било довољно ово што бисмо им поклонили него би хтели још, и тако без краја. Никад и нипошто не смемо да поклонимо један метар своје земље. Нема никаквог оправдања за то. Ако политичари будући уцењени или поткупљени покушају да у име народа поклањају нашу земљу, дужност сваког Србина је да макар часно пострада и тиме опере образ овој генерацији Српства. Ако пустимо тек тако да се то догоди, наш народ ће у кратком року отићи на сметлиште историје. Молимо Бога да просветли политичаре да сачувају душу и образ.
